5. Plotica, zaboravljena lepotica (1996)

PLOTICA, ZABORAVLJENA LEPOTICA

          Plotica (Rutilus Pigus Virgo) je zasigurno jedna od najljepših i ujedno najmisterioznijih slatkovodnih riba. Naraste do 4 kg težine, ali ne u svim vodama. Na „toplim“ vodama plotica naraste do dva kilograma, ali u gornjim tokovima Sane i Une, u toku sezone se svakodnevno love primjerci od preko tri kilograma težine. Zašto je to tako, ne znam, ali da je tako, to Vam garantujem. Ali nije samo sa ploticama slučaj da u ovim vodama naraste do grandioznih dimenzija. U gornjim tokovima Sane i Une svoj biološki maksimum dostižu i mrene, škobalji, klenovi, te svi salmonidi. Samo dio objašnjenja za ovu neobičnost može se pronaći u tzv. „Lososovom sindromu“. Kao što lososi pred kraj svog života kreću iz mora na dugački put u gornje tokove planinskih tekućica, radi toga da se tamo izmrijeste i umru, i neke ribe naših voda ponašaju se slično.

          Naime, sve do određenog uzrasta pojedine vrste riba (plotica, klen, škobalj, mrena, lipljen) odlaze radi mrijesta u gornje tokove svoje matične rijeke, da bi se nakon obavljenog „posla“ vratile na svoja uobičajena staništa. Međutim, negdje pred kraj svog životnog puta, dakle, kad su najveće, ove ribe se izmrijeste u gornjem toku, ali se više ne vraćaju. Na taj način gornji tokovi planinskih voda postaju svojevrsni „gerontološki centri“, pa je sasvim razumljivo da se love samo pravi riblji veterani, čija je i krljušt već osjedila. Ma, i kod ljudi vam je slična stvar. Čim čovjek pređe pedesetpetu, sav se nekako posuvrati u sebe i pođe tušiti okolinu svojim zavičajem.

ŠTA TO BEŠE

          No, vratimo se plotici. Nevjerovatna je disproporcija između ljepote, veličine, naseljenosti i ribolovne atraktivnosti plotice i totalne „amnezije“ i neznanja u našoj ribolovnoj javnosti kad je u pitanju ova riba. Primjera radi, tamo negde osamdesetih, čovjek iz Sanskog Mosta je prijavio u „Zov“, za Ligu rekorda, ploticu od cca. 3,2 kilograma i zamislite šta mu se desilo. Diksvalifikovan je jer redakcija nije znala koja je to vrsta ribe u pitanju. Istina, to je bilo pre Stakinog mandata, što ih izvinjava ali ne opravdava. Pa kakvih bi tek zabuna i nesporazuma bilo da se kojim slučajem pravi liga rekorda sa ulovima i iz – delte Amazona.

          Iz samog imena plotice, koje počinje sa „Rutilus“, može se naslutiti da je ona nekakav planinski rođak naše pitome bodorke al`nek oproste DTD-ovci, plotica je po dimenzijama, snazi i atraktivnosti, a bogami i po ukusu, daleko, daleko ispred svoje ravničarske rođake.

          Plotica ima blago spljošteno tijelo, i relativno sitnu glavu sa malim usnama, koje su blago lučno oborene, kao kod protfiša (jeza). Manji primjerci imaju svjetle bokove, srebrnkaste boje, koji postepeno prelaze u maslinastozelenu, a ponekad i tamnoplavu boju leđa. Krupniji primjerci plotice (preko 1 kg) nekako potamne i posive (slično deverici), a komadi preko dva kilograma nevjerovatno liče na šarana. U pogledu ishrane plotica je veoma slična škobalju, a često ćemo ih i naći zajedno, s tim da plotica bira dublja i tiša mjesta u viru, za razliku od škobalja koji voli bržu i pliću vodu, obično u preljevu. Osim toga, za razliku od škobalja, plotica se, naročito krajem avgusta i u septembru, češće diže ka površini u potrazi za vodenim i kopnenim kukcima, pa tu leži šansa za neke više sofisticirane oblike ribolova.

          Plotica je izuzetno borbena riba, koja ne gubi snagu čak ni kada se više puta njena glava izdigne iznad površine. Na svoju veliku nesreću, nema lukavstvo jednog šarana, nego se uglavnom uzda u sirovu snagu, poput mrene. Ipak, kada nabodete ploticu od 3 kg negdje na rubu matice i na dubini od 4 metra, sa najlonom od 0,16 mm, imate osjećaj kao da ste naboli mladog vepra za vrh njuške. A stavite li deblji najlon i veću udicu, od ulova kapitalne plotice nema ništa.

          Osim gore nabrojanih kvaliteta, plotica je još poznata i cijenjena kao prava delikatesa na trpezi. Koščata je koliko i šaran, a za razliku od šarana, manje je masna i nema onaj slatkasti ukus. Osim toga, plotici se nikada ne može desiti da povuče miris mulja i vodene trave. Tamo u B. Krajini ljudi suše krupne plotice na dimu, pa to onda stavljaju u pasulj kojeg bi i „mrtva usta“ pojela.

          Mislim da sam naveo dosta razloga da se već sada pođete spremati za odlazak na neku dobru „plotičarsku“ vodu. A gdje „stanuju“ plotice?

NEMCI JE ŠTITE

          Plotica naseljava sve južne pritoke Save, a ne raspolaže informacijama da li je ima u slivu Morave, Mlave, Timoku i drugim rijekama što se direktno ulijevaju u Dunav. Iskreno bi me obradovala vijest da i u tim vodama boravi plotica, jer u pitanju je izuzetno ugrožena vrsta koja zastrašujućom brzinom nestaje iz mnogih vodotokova. Čitam nedavno da je plotica u Njemačkoj unešena u „Crvenu knjigu“ što znači da je kao ugrožena vrsta stavljena pod poseban režim zaštite. I doista, sa ovom ribom se nešto vrlo čudno dešava. Na osnovu mojih saznanja, te iskustava mnogih kolega sa različitih voda, plotica i lipljen su u poslednjih dvadesetak godina dvije najugroženije vrste, koje nekako tiho ali neumitno nestaju iz cijelih slivova.

          Primjera radi, na rijeci Bosni, sve do kraja sedamdesetih, plotice je bilo u izobilju, i lovila se intenzivno preko cijele godine. Početkom osamdesetih njena je brojnost počela naglo opadati, da bi već nakon pet godina ostala samo mala populacija, locirana neposredno ispod ušća reke Lašve. Interesantno je da u istom periodu nije bilo bitnijih promena u hemijskom sastavu vode, a indikativno je da je tih godina Bosna masovno poribljavana šaranom. Šaran se toliko namnožio, da ga je svaki amater mogao loviti čak i usred brzaka (?), ali je zato plotica netragom nestala. Polovinom osamdesetih, kada se uvidilo kakva je glupost napravljena, obustavljeno je ubacivanje šarana u vodu. U Sloveniji je kupljena mlađ plotice i svi smo sa zebnjom očekivali šta će se desiti. Međutim, već je bilo kasno. Plotica se jednostavno nije snašla u društvu agresivnih novajlija, a lokalni ribolovci su počeli odlaziti na 270 km udaljenu Unu kod Kostajnice, gde je otkriven pravi raj za „plotičare“. I zaista, ako postoji nekakva prapostojbina svih plotica, onda bi to sigurno bile vode Une i Sane. U gornjim tokovima ovih rijeka plotice nisu u tako brojnim jatima, ali zato dostižu nevjerovatne težine. Donji tokovi ovih voda bukvalno vriju od plotice, ali su retki komadi od preko 1,5 kg. Ako vas put nanese na Unu između Kostajnice i Dubice, obavezno probajte loviti na plovak i angel-brod (može i obični hljeb). Osim toga što ćete za par sati napuniti vreću od krompira ribom, garantujem vam da ćete od 100 izvučenih riba imati barem 90 plotica. Onih 10 preostalih biće mrene i pokoji škobalj.

          Od voda u Jugoslaviji, jedino sa pouzdanošću znam da je Lim pun plotice, a naravno tu je i Drina, pa ko voli, nek` izvoli. Svakako ne treba zaboraviti ni Vapu sa Pešterske visoravni, o kojoj je tako nadahnuto pisao kolega Ismet Fazlić u broju 11 „Riborevije“.

          Plotica je aktivna cijele godine, ali svako godišnje doba nosi svoje specifičnosti u lovu ove ribe.

RANO PROLJEĆE

          Kad polovinom marta nadođu i zamute se vode od proljetnih kiša, i topljenja snijega sa planina, plotica napušta svoja zimska skrovišta u dubokim tišacima i izvlači se u priobalnu zonu. Za razliku od škobalja, koji su u tom periodu već krenuli na dugački „mrijesni put“, i mrena koje riškaju šljunak po priobalnim brzacima, plotice se grupišu blizu obale, ali tamo gdje su veće dubine i sporija strujanja vode. Obično su to mjesta ispod podlokanih obala, iza oborenih stabala i prirodni usjeci u kamenitim obalama, gdje voda lagano vrti u krug. Ukoliko ste prvi put na nekoj vodi, trebaće dosta truda da se na nekom od karakterističnih mjesta napipa jato plotica, ali kad jednom otkrijete leglo proljetnih plotica, znajte da ćete ih tu sretati svake godine i u isto vrijeme.

          Kada pronađete ploticu, najvažnije je opredijeliti se za pravi mamac i adekvatnu tehniku ribolova. Ako je voda mutna, idealan mamac je kišna glista, ali ne prevelika, jer plotica ima izrazito mala usta. Izbor tehnike ribolova zavisiće od karakteristika konkretnog terena. Ukoliko voda nije dublja od dva metra i nisu jake vrtložne struje, pokušajte loviti na lagani plovak (do 2 gr opterećenja), i to tako da mamac bude desetak santimetara iznad dna. Za razliku od škobalja i mrene, plotica voli da je mamac ipak nešto malo iznad dna. Ukoliko je teren dublji, sa jačim vodenim strujama, i neravnog dna, probajte loviti klasičnom dubinskom metodom, sa olovom maks. 20 gr na dnu sistema i jednom udicom na bočnom prevezu, po mogućnosti na trostranoj vrtilici. Nevolja sa dubinskim ribolovom je u tome što se na vaš mamac polakome krkuše, sitne mrene i klenovi, pa to ubrzo postane jako zamorno. Ako je pak dno šljunkovito ili od gline, a voda ima malo jači i pravilan protok, najbolje rješenje je loviti na „zastavicu“ (izuzetno efikasna tehnika, opisana u broju 23. „Riborevije“), u tekstu o mrenama.

          Ako se u drugoj polovini marta voda malo izbistri, pri visokom vodostaju, obavezno probajte loviti ploticu na larve ephemeroptera (larve vodenih cvjetova, jednodnevki). Opredjelite se za onu vrstu larvi koja je najmasovnija u to doba na vašim vodama. Na osnovu mojih iskustava sa ovim ubitačnim mamcima, najbolje se pokazao Ecdyonurus verosus (lažna martovka), koja se u formi nježnog račića pojavljuje masovno u proljeće, ispod priobalnog kamenja. Za toplijih dana krajem marta, a naročito u aprilu i maju, ova se larva preobražava u jednodnevnog insekta, i tada se u predvečernjim časovima izuzetno uspješno love plotica na plovak, i to ispod same površine. Za one koji mušičare, a do sada nisu imali posla sa ploticom, toplo preporučujem da u ovom periodu odu na neku dobru „plotičarsku“ vodu (npr. Lim), i da pokušaju loviti u srednjim slojevima vode sa imitacijama lutke onih ephemeroptera, koji se na dotičnoj vodi najmasovnije „dižu“. Garantujem dobar provod.

„PUNO“ PROLJEĆE

          Kad u aprilu olista vrba, a ribolovci bunde zamjene šarenim košuljama i laganim prslucima, plotice napuštaju priobalne limane i kreću „tamo daleko“ da se izmrijeste. Za razliku od škobalja, koji često putuju i par stotina kilometara, da bi na kraju pronašli nekakav potočić od pola metra širine za svoj gušt (biće da su jako stidljivi, ili, što veli D. Jovanov „imaju kompleks male kite“), plotica ulazi samo u veće i čiste pritoke, ne napuštajući nijednog trenutka udobnost velikih virova. Plotice na svadbeni put kreću u generacijskim jatima, i ja sam ih sa zadovoljstvom presretao na mnogim čistim vodama, u koje su masovno ulazile iz svojih matičnih reka. Plotice neposredno posle mrijesta (druga polovina aprila, maj), izuzetno halapljivo grizu, i samo je problem pronaći ih. Tek nakon dugog niza godina detaljnog zapisivanja svih pojava na vodi, došao sam u poziciju da sam sa velikom sigurnošću znao predložiti svojoj ekipi gdje i kada otići u lov na ove izuzetne ribe. Naravno, bilo je tu i dosta fulanja, pa smo tada obično svoj bijes ispucavali na mrenama, klenovima i škobaljima.

          U aprilu i maju najbolji mamac za lov plotice je angel-brod, i to prije svega onaj fancuske proizvodnje („Pain Chaillou“ - Pen Šaju, a u Bosni ga zovu Angel-brod), koji se pravi u veknama. Pošto se pojedini čitaoci jako interesuju za “angel-brod“, iskoristiću priliku da vam dam neke podrobnije informacije o ovom neprevaziđenom mamcu.

OTKRIĆE – ANGEL-BROD

          Neću mnogo pogriješiti ako kažem da je za lov plotice, škobalja, klena, jeza i sličnih vrsta, oktriće „angel-broda“ podjednako (ako ne i više) revolucionarno, kao što je za šarandžije otkriće „boilija“, odnosno, za smuđaroše, silikonskih varalica. Angel-brod je vrsta peciva (ako se može tako reći) spravljena od posebnih komponenti i po specijalnoj recepturi, koje tom pecivu daju njegova karakteristična svojstva. Angel-brod se pravi u obliku vekni što neodoljivo podsjećaju na dvopek (francuska verzija pod nazivom „Pain Chaillou“), štapića (DAM-ove proizvodnje) kockica (Šekspir), a viđao sam ga na zapadu u obliku kuglica, cevčica, „iskrica“ i sl. Ubjedljivo najbolji je angel-brod francuske proizvodnje („Pen Šaju“), koji se pakuje u celofanske kese, i to po dvije vekne, dužine od 30-tak cm. U Italiji i Austriji nabavljao sam pakovanje po ceni od 6 DM, što je više nego simbolična cijena, kada se ima u vidu da je jedno pakovanje dovoljno za godinu dana intenzivnog ribolova. Za jednodnevni lov sasvim je dovoljno da otkineš šniticu širine 5 mm, otopiš je u vodi, a zatim na dlanu iscjediš. Iz šnitice se izvlače mekane i elastične niti, koje se stavljaju na udicu, nakon što se prethodno provaljaju izmađu palca i kažiprsta. Angel-brod se na udicu stavlja tako, što se snopić probode, zatim se blago usuče i ponovo probode (kao kad stavljaš tanku glistu), i sve tako redom, dok se ne pokrije dve trećine udice.

          U vodi mamac lagano nabubri i treperi, neodoljivo privlačeći ribu. Što je najvažnije, mamac ne spada sa udice, ni poslije najjačih „kontri“, pa tu leži i njegova osnovna prednost u odnosu na obični hljeb i crviće. Hljeb moramo svaki put iznova stavljati na udicu. Nikad nismo sigurni da li je još uvek na udici ili je otpao, često prilikom stavljanja prekrijemo špic udice, čime bitno umanjujemo šansu za kačenje ribe, nemoguće je uvek nabavljati hljeb željenog kvaliteta. Crvići su, bez daljnjeg, odličan mamac, al`smrde, brate. Osim toga, ako ih sami ne proizvodimo (pitajte ženu šta misli o tome), skupi su, a ljeti se teško održavaju u toku cjelodnevnog ribolova.

          No vratimo se plotici. U aprilu i maju, kako sam ranije napomenuo, ploticu je najbolje potražiti u čistim pritokama većih rijeka, ali ne u potocima i manjim rječicama. Jedino u ovo godišnje doba plotica, poput škobalja, izlazi na pliće preljeve, i otoke oko rječnih ada, napuštajući svoja karakteristična skloništa u dubokim virovima sa vrtložnim strujama, i podvodnim preprekama.

          U ovo doba godine udarni termini za lov plotice su od svitanja do deset časova, te od 16 časova do sutona. Međutim, ako vam se posreći da budete na pravoj vodi, a vrijeme je takvo, da se često smjenjuju intervali sunčanog i oblačnog vremena sa blagom kišicom, riba će raditi cijeli dan nesmanjenom žestinom. Ako uz to duva blagi jugozapadni vjetrić, što prevrće vrbin list na onu njegovu srebrnu stranu, desiće vam se dan za nezaborav. U ovo doba godine još nemojte ići na „hladne“ vode, dakle u gornje tokove planinskih tekućica, jer tu se plotica tek priprema za mrijest, i za hranu uopšte nije zainteresovana. Birajte dakle veće pritoke, koje se ulijevaju u srednji tok rijeka bogatih ploticom. Od voda koje poznajem, preporučio bih sljedeće:

          - u slivu Drine: Lim, Drinjača, Janja, ušće Žepe (dostupno)

          - u slivu Bosne: Krivaja i Usora (nažalost, za sada nedostupne)

          - u slivu Vrbasa: Vrbanja (dostupno)

          - u slivu Une: Una do Kostajnice do Dubice i Sana od Oštre Luke do Prijedora (dostupno)

          U proljeće ploticu isključivo lovite na plovak (izuzev kada su veće pomute) i to na identičan način kao kod lova škobalja. Dakle, u zavisnosti od veličine rijeke, koristite lagane teleskopske štapove dužine od 3,5 do 4,5 metra, manje modele mašinica sa što većim prenosom, najlone promjera 0,14 do 0,16 mm, i po mogućnosti nevidljive za ribu, udice broj 9-12 (9 za gliste, 10 za larve jednodnevki i 12 za angel-brod), i lagane i osjetljive plovke od balze, nosivosti do 3 grama. Od svega pobrojanog, u tehničkom smislu najvažniji je pravilan izbor plovka. Da ne bih ponovo nadugo i naširoko o plovcima, toplo vam preporučujem svog prijatelja Momčila Nešića iz „YUFIŠA“ i ostale proizvođače plovaka iz Niša, jer ti momci prave najbolje plovke u ovom dijelu Evrope.         

          Za primamljivanje plotice koristite kombinaciju „bombi i „prskalica“. „Bombe“ su kuglice, sa vodom umješanog i dobro izgnječenog jučerašnjeg hljeba, koji se obavezno oteža kamenom, dok se „prskalice“ prave od starog hljeba i to u žitkijoj kozistenciji. Po dolasku na provjereni teren, prvo se baci 10-tak „bombi“, tačno na poziciju gdje se očekuje jato plotica. Potom se ode 10-ak i više metara uzvodno, i bace se „prskalice“, kako bi se privukla riba iz šireg rejona na poziciju sa teškom primamom. Funkcija „prskalice“ nije samo u tome da privuče raštrkanu ribu na uži prostor, nego i da navikne ta divlja stvorenja na hranu koju ona inače ne sreću u svojoj prirodnoj sredini. Kada prhku primamu odnese matica, jata se tada grupišu oko teške primame, sa koje se tek povremeno otkine po neki komadić hljeba. Upravo ta situacija, u kojoj su ribe do pre par minuta slobodno hvatale lebdeće komadiće hrane, pa sad odjednom nestane ta čarolija, a na dnu je ipak nešto slično, što se ne da lako zagristi – to je suština prevare i ribolova uopšte. Što bi se reklo – sad ga ima, pa ga opet ima, a nema. Kada kraj tako unezvjerenih riba prođe naš mamac, tu nema fulanja.

LOV PLOTICE NA „TRAVU“

          Mada sam plotice najradije lovio u proljeće, udarni periodi za lov kapitalne plotice su ljeto i jesen. Međutim, kada je ova riba u pitanju, ništa se ne može uzeti „zdravo za gotovo“. Naime, na pojedinim vodama plotica se masovno pojavljuje i radi u proljeće, preko ljeta joj repa ne možete vidjeti, da bi se opet iznenada pojavila tek u novembru (Bosna, Ukrina, Usora). S druge strane, na hladnim vodama prelaznog salmonidnog-ciprinidnog tipa, plotica se pojvaljuje tek u julu i dobro radi sve do kraja februara (gornji tokovi Sane i Une). Opet, postoje vode na kojima u svako doba godine možete uspješno loviti ploticu i to na sve moguće mamce (srednji i donji tok Une i Sane, gornji tok Ukrine, ušće Žepe u Perućaćko jezero...).

          Dakle, odstupanja od jedne do druge vode su toliko velika, da bi za donošenje nekih čvrstih pravila u ponašanju ove ribe trebalo provesti detaljnu analizu svake vode ponaosob, i to kroz sva godišnja doba. Sumnjam da bi ovakav jedan „ejdetski“ pristup proučavanja plotice usrećio čitaoce naše Revije (mada mi ne manjka građe za takav posao), ali se na žalost na drugi način ne može doći do odgovora na ona tri famozna pitanja, koja nas toliko muče – gdje, kada, kako? Lov plotice u ljeto i jesen je vrlo široka i raznovrsna tema, a ja sam evo već skoro ispunio onaj redakcijski „maksimum“, tako da ćemo o tome u nekom ljetnjem broju revije.   

          Ovo malo preostalog prostora iskoristiću da objasnim osnovne elemente lova plotice (a i ostalih riba) na „travu“, prvenstveno radi čitalaca, koji su zahtijevali da im se ovaj metod lova malo podrobnije objasni. „Trava“ je ustvari alga kladofora, koja raste na kamenu i šljunku, u bržim tekućicama, mada sam je našao i ovdje u Dunavu, istina u znatno manjim količinama. Alga kladofora raste u obliku dugačkih niti, čija boja variva od svjetlozelene (od aprila do polovine jula), do maslinasto i zagasito braon boje (od avgusta do kraja oktobra).

          U nitima alge krije se osnovna hrana plotice, škobalja i sličnih riba – račići, crvići i razne larve. To su uglavnom vrlo sitni organizmi, koji, se, dok je alga mlada, teško opažaju golim okom, ali u pozno ljeto i jesen ti kukci dosta porastu, pa ih je lako uočiti u već polutruloj algi. Na „travu“ (algu) se najbolje lovi od polovine jula do početka oktobra, i to naročito uspješno na čistim i hladnim vodama. Dakle, ukoliko želite loviti kapitalne plotice, škobalje i mrene „na travu“, pođite što uzvodnije uz svoju omiljenu vodu, tamo gdje voda „reže“. Prilikom lova na „travu“ moramo se pridržavati određenih pravila. Prije svega, loviti treba na mjestima gdje ste uočili jata krupnih plotica, ili od ranije znate da im je tu stanište. Ovo ističem radi toga što se kod lova na „travu“ riba ne smije primaljivati hljebom ili nekom drugom primamom, već se isključivo lovi na „viđeno“ ili „znano“.

          Druga stvar koju morate imati na umu, jeste da se na „travu“ love najkrupniji primjerci plotice (ili neke druge srodne duše pa vam ne preporučujem korišćenje najlona tanjih od 0,16 mm). Kod lova na „travu“ obavezno podignite mamac desetak (a može i više) centimetara iznad dna, jer tada će rezultat biti neuporedivo bolji, nego kod vožnje alge baš po dnu. Ovo je donekle i srećna okolnost, jer biće manje kačenja i otkidanja predveza s udicom. Najvažnije od svega je da izaberete pravu nijansu boje „trave“. Ko to nije u stanju, džaba mu sve ove instrukcije. Gotovo svaka voda ima drukčije prohtjeve u pogledu izbora one prave „trave“, a i na istoj vodi, u različitim periodima, ne lovi se na istu nijansu boje. Tako npr. na gornjem i srednjem toku Une i Sane, u periodu jula i avgusta lovi se isključivo na mladu „travu“ svjetlozelene boje, da bi tek u ranu jesen postala aktuelna ostarjela alga braon i maslinaste boje. Na Uni je lovna samo ona „trava“ koja se iskida sa sedri u najjačim hukovima, tako da to mogu izvesti samo pojedinci kaskaderskog srca, koji to potom prodaju ostalima. Na Sani pak ne treba biti heroj da bi se došlo do lovne „trave“. Dovoljno je zaći u neku od manjih pritoka i sa krupnog kamena poskidati dugačke svilenkaste niti mlade alge.

          Na rijeci Krivaji (desna pritoka Bosne), preko ljeta radi alga neobične žuto-zelene boje, a početkom jeseni samo braon nijanse. Na ušću Lašve već od jula može se loviti isključivo na polutrulu algu maslinasto-braon boje. Dakle, da ne bih dalje nabrajao, dovoljno je reći da je svaka voda priča za sebe i da trebate biti uporni u eksperimentu, kako biste na vašoj vodi pronašli onu pravu algu, kojoj neće odoljeti najveći primjerci plotice, škobalja i mrene. Ribolovci iz Bosanske Krajine, koji su na „travu“ naučili loviti još od svojih djedova, uglavnom više ne love na prave alge, već na njihovu imitaciju od sintetičkih materijala. Razumljivo je da je baš njima palo na pamet takva revolucionarna ideja, jer tamo ama baš svi mušičare. Prednost veštačkog nad prirodnim materijalom ogleda se prvenstveno u tome što sintetika nikada ne spada sa udice, niti se krza, pa kad je jednom montirate, mirni ste sve dok ne otkinete udicu. Osim toga, ukoliko idete na nepoznatu vodu, a ne znate koja je nijansa tamo aktuelna, dovoljno je da ponesete desetak predveza u kutiji, sa različitim nijansama vještačke „trave“, i ubrzo ćete saznati šta vam treba.

          O načinu postavljanja trave na udicu pisao sam ranije, tako da ću ovom prilikom samo malo zloupotrebiti likovni talenat našeg i vašeg Đoleta Vebera, za ilustraciju triju od osam poznatih načina za montažu trave na udicu (pogledaj crteže).

          Drage kolege, na kraju ovog kazivanja zahvaljujem se na vašem strpljenju za ovaj pomalo konfuzan tekst. Namjera mi i nije bila da dajem poduke o lovu plotice, već da samo malo zagolicam vašu maštu i napokon skinem veo zaborava sa ove planinske ljepotice. Upravo zato sam u obavezi prema vama, da u sljedećem javljanju o plotici ponudim mnogo više sistematike, detalja, caka i kurioziteta.

RANKO TRAVAR