1. Lov drinske plotice

VRIJEME  PLOTICE - MAJSKE DILEME

            Evo, dođe nam i Maj – mjesec sa najbržim svitanjem i najdužim sutonom. Evo i sreće za sve one kojima je petnaest sati minimalna dnevna doza za dobar provod na vodi. Evo, blago nama, dugih i aromatičnih dana, raspucanih peludom, klicama i mirisom raventa, smrdljikovine, oslada, glavočike i salepa. U maju sve vode zamirišu ribom, a riba vodom. Ima li veće sreće od jutarnjeg probijanja kroz čestar i podivljale majske trave na putu do svoje omiljene vode.

U maju ne računajte na jutro. Iz totalnog mraka ulazite u metalno blještavilo dana za nepun cigar duvana – kao da neko upali svjetlo. Ali, zato računajte na majske sutone, koji ponegdje, naročito u kanjonima, znaju krenuti u sedam i trajati do devet sati. Znaju to ponajbolje mušičari koji rado preskoče kratko jutro, i na vodu izlaze tek kada sunce dobro obori iza najvišeg planinskog visa.

            Polovinom maja gotovo sva riba na vodama mrenskog regiona i višim planinskim vodama se već izmrijestila, pa čak i najveći čistunci više nemaju nikakvih dilema u pogledu odlaska na vodu. Na hladnim vodama, samo još mrena i klen nisu obavili mrijest, pa ih ne bi trebalo dirati do juna. Uostalom, priroda se sama postarala da zaštiti ribu, na način da joj je oduzela apetit u periodu neposredno pred mrijest. Riba se u mrijestu može hvatati samo nesportskim metodama, ali tu već ulazimo u priču o jednoj kategoriji ljudi, kojoj svakako ne pripada nijedan čitalac ovog Magazina.

            Otvor sezone lova lipljena u Bosni je 15. maja, što je dobro odmjeren termin. Mada se sav lipljen, čak i u ekstremno hladnim godinama, izmrijesti do kraja aprila, tih petnaest dana maja predstavljaju svojevrsnu rezervu sigurnosti, čime se daje “fora” ribi da malo odmori nakon napornog i korisnog posla. U Srbiji se otvor sezone lipljena pomjerio čak na 1. juni, čime se pretjeralo u revnosti i pokušalo postati “veći katolik od Pape”. Primjera radi, ove godine se sav lipljen u Drini izmrijestio već krajem marta (najkasnije do 10 aprila), a “zakonodavac” nas stavio na čekanje do početka sezone godišnjih odmora. Tom istom “zakonodavcu” bilo bi mnogo pametnije da u zakon, a ne u neke pravilnike udruženja, stavi upotrebu “tirolca” u sferu krivičnih djela, a da se dopuštena količina ulova ograniči na jedan, eventualno dva primjerka lipljena. To je jedini način da se obustavi jalova kuknjava onih što se stalno pozivaju na ribolovačku savjest, a da se oni koji savjesti nemaju kazne, i to toliko kazne, da im se lipljen ogadi kao riblja vrsta. Uz dobar zakon i još bolje ljude koji su spremni da taj zakon provedu u djelo, gubi se potreba čak i za tim famoznim lovostajima. Odgovorno tvrdim da bi 90% takozvanih “ribolovaca” sa Drine i sličnih voda definitivno odustali od lova lipljena, kada bi se dopušteni ulov sveo na jedan komad. Čim bi se jedan lopov kaznio oduzimanjem ribolovne dozvole, pribora i visokom novčanom kaznom, vjerujte da bi svi odjednom postali savjesni i čestiti ribolovci.

            Mada u poslednjih trinaest godina intezivnog boravka na Drini nisam nikada kući ponijeo nijednu jedinu ribu, dešavalo mi se, uglavnom radi manje uspješnih kolega, da zadržim ponekad više od dva lipljena radi večere. Bez lažne demagogije, kad god bi mi se to desilo, prva misao mi je bila da bi bilo dobro da postoji valjan Zakon i da njegova primjena krene prvo od mene. Ljudskoj savjesti treba pomoći, a vjerujte mi da nema bolje pomoći od dobre i pravične kazne.

ŠKOBALJI ODLAZE U LEGENDU

            Još prije deset godina upozoravao sam ribolovce sa Drine da je, uz mladicu, škobalj najugroženija riba u ovoj rijeci i da će, nastavi li se taj tempo izlova, uskoro doći dan kada će to biti rijetka i trofejna riba. Većina je ovu opomenu shvatala kao loš vic, jer su decenijama vaspitavani na tezi da je škobalj korov riba, da ga ima kao gada i da ugrožava ostale ribe – što ga više lovimo to veće dobro činimo rijeci. Osim toga, možda tek jedan od stotinu ribolovaca može da prihvati naučno dokazanu činjenicu da su drinski škobalji od 2 kg ribe starije od 25 godina. “Ma jesil` ti normalan? Gde može riba duže da živi od konja?” Bogami može – i od konja i od vola. Zato, kad neko izvadi i zadrži deset matičnih škobalja iz Drine (ili bilo koje druge rijeke), neka ima na umu da je taj dan ubio 250 godina životnog iskustva. A vadili su ljudi koncem devedesetih i početkom ovog vijeka, ne po deset, nego po dvadeset i trideset komada dnevno i hranili svinje ovom plemenitom ribom.

            I, šta se na kraju desilo? Nažalost, ostvarilo se moje proročanstvo. Za razliku od perioda od prije 7-10 godina, kada se u zimske dane kraj svakog drinskog vira znalo parkirati po desetak automobila, ove zime se lov škobalja na potesu od 70 km sveo bukvalno na tri vira, a ulov od tri-četiri komada (uglavnom raubovanjem), prepričavao se u kafanama kao vrhunska senzacija. Hajde da riba ne radi nedelju dana, pa i cijeli mjesec, ali da ne radi četiri zimska mjeseca, to već debelo smrdi. Pitali me mnogi ljudi za objašnjenje ove “neobične” pojave, očekujući valjda neku veleumnu elaboraciju fenomena cikličnih pojava smanjenog apetita riba. Nažalost, objašnjenje je prosto kao pasulj – nema ribe. Ili, preciznije rečeno, brojnost matičnih škobalja smanjena je možda na 30% u odnosu na stanje od prije desetak godina, a količina hrane je ostala ista. U uslovima smanjene konkurencije u ishrani, a imajući u vidu da 90% ishrane škobalja predstavlja epifiton, logično je da lov ove ribe iz godine u godinu postaje sve komplikovaniji i i neizvjesniji.

            Sjećam se, kao da je juče bilo, kad sam jula `95 šetao obalom Drine od ušća potoka u Bačevcima do ploča ispod škole (cca 500 metara terena). Prizor koji sam tada vidio pamtiću do kraja života.

            Mala i bistra voda otvorili su mi Drinu kao veliki blještavi ekran. Gdje god da pogledam, od plićaka, udaljenih par metara od obale, pa sve do matice u središnjem dijelu rijeke, poput hiljada bliceva, sijevali su široki bokovi krupnih škobalja. Prelazim polako stotine metara, gledam, i ne mogu da vjerujem da je tako nešto moguće. To više nije jato, koje ima svoj početak i kraj, već bezbrojne kolone matičnih škobalja u koncentraciji kakvu nikada i nigdje nisam vidio u životu. Da čudo bude veće, to se dešavalo u godini kada je još trajao rat u Bosni, a u Drinu se svakodnevno bacalo desetine bombi i mina.

            Tog istog dana nabasam na kraju svoje male šetnje Drinom, ispod škole u Bačevcima, na nekog čiču, kako pokušava da prevari škobalja na hljeb, sa nekim kratežom od štapa i plovčinom od dobrih deset grama. “Hoće li ljudino?” – upitam ga kurtoazno, mada vidim da je čuvarka prazna i složena kraj ranca. “Neće dete. Odkako je ovaj rat kreno, podivljala riba od bombi i ne može je bog uhvatit`”. Stanem kraj njega na isturenu ploču i zagledam se u dno. Opet isti prizor, kakav sam gledao spuštajući se niz Drinu od ušća potoka. Pod nogama, na po Drine, uzvodno i nizvodno, dno je bilo prekriveno hiljadama tamnih silueta, koje su se svako malo palile srebrom širokih bokova. Stalno nakretanje i intenzivni klobuci na površini pouzdano su ukazivali na veliku aktivnost ribe. A sa rubova kamenih greda lelujala je mlada alga – kao dječija kosa. Znao sam da je to jedini mogući mamac za škobalje ovakvih dimenzija. I nisam se prevario.

            Gotovo svaka vožnja dala mi je ribu. Već nakon prvog škobalja, ponudim čiči da zamjeni plovak i da mu montiram travu na udicu. Mislio je da ga zajebavam i grubo je odbio svaku pomoć. Nakon treće ribe, vidio sam kako se užurbano pakuje i odlazi, pun nekog ganutog ponosa i zadihane siline. Ne znam šta je mislio tog trenutka, ali sam siguran da mu nisam ostao u lijepom sjećanju.

            Dvije godine nakon ovog događaja, tačnije novembra `97 napokon su i srbijanci prihvatili lov na “travu”. Deset godina poslije “revolucije” iz `97, tačnije, ljeta prošle godine, ponovo sam prošetao onom istom stazom, od ušća potoka u Bačevcima do ploča ispod škole. Šta sam vidio? Neposredno ispod ušća potoka lopovi su vadili šljunak i teren prošarali sa nekoliko nakaradnih rupa. Upravo u tim rupama, zadržalo se jato od možda stotinjak škobalja. Krenem polako nizvodno ka pločama, zastajkujući svakih desetak metara, u namjeri da lociram jata škobalja. Vodostaj i teren isti kao `95 godne, ali sve ostalo je drukčije. Sad imam i polarizacione naočare, i nema šanse da ne vidim tako krupnu ribu u vodi dubine do jednog metra. Mic po mic, pređoh ja bogami svu stazu od oko 500 metara, ali od ribe ni traga ni glasa. Tek dole, na onim istim pločama gdje sam onomad sreo čiču – namćora, uz nadčovječanski napor, praćen opasnim porastom očnog pritiska, uočim neko mizerno jato škobalja, ne veće od pedesetak komada. Tek nakon četiri sata upornog lova, u prvom porastu vode, pošlo mi je za rukom da prevarim jednu ribu. Sutradan je izostao porast vode i nisam mu ni repa vidio. Da ne bi onih par lipljena u nizvodnim kanalima, večerali bi paštetu. Pomislim, kakvo je ovo vrijeme došlo, da se na Drini, nekada popločanoj škobaljima, vadim na lipljene. Kad malo bolje razmislim, mislim da sam pretjerao u uvodnom dijelu teksta, kada sam rekao da je ostalo 30% škobalja u odnosu na period od prije desetak godina. Vrlo je moguće da je ovaj procenat duplo manji. Jedno je sigurno. Drina je nedvosmisleni dokaz teze, u koju ni sam nisam vjerovao – da je moguće štapom izloviti ribu iz rijeke.

ODE ŠKOBALJ, DOĐE PLOTICA

            Ponekad se desi da isti principi koji veže u međuljudskim odnosima, važe i u prirodi. To se da dokazati na primjeru one stare narodne – « sjaši Furta da uzjaši Murta. » U našem slučaju škobalji su Furta, a Murta su plotice, a bogami i lipljeni.

            Zaista, nekako istovremeno sa laganim nestajanjem škobalja iz Drine, došlo je do sve većeg prisustva plotice i lipljenja. Čak šta više, prošle godine se neobično velikim količinama u Drini pojavila i pastrmka. Raduje i sve jači oporavak klena, a ne bi me mnogo čudilo da ove godine dođe do « eksplozije » mrene. Hajde da ovom prilikom malo više pažnje posvetimo fenomenu velike ekspanzije plotice.

            Kad govorimo o lovu bijele ribe na srednjem toku Drine (od Zvorničkog jezera do Perućca), već decenijama neprikosnovenu primat drže škobalji. Ulov krupne plotice dugo se smatrao rijetkim podvigom i gotovo niko nije ciljno lovio ovu ribu. Možda tek poneki meraklija i ljubitelj osame birao je svjesno karakteristične terene za plotice, unapred spreman da se često vrati prazan. Međutim, u poslednje tri godine, sa opadanjem brojnosti škobalja, ulovi plotice postali su sve češći, a areal rasprostranjenosti ove ribe sve širi. Jata sitne plotice, koje ima u Zvorničkom jezeru u ogromnim količinama, vremenom su išla sve uzvodnije, popunjavajući postepeno terene na kojima su nekada obitavali krupni škobalji. Istovremeno sa porastom brojnosti ove ribe, rasla je i njena prosječna veličina, tako da smo već prošle godine masovno lovili plotice od 300-800 grama. Ove godine to će biti kilašice i siguran sam da će se većina ribolovaca orijentisati na lov plotice. Osim njene izuzetne borbenosti i vanredno ukusnog mesa, plotica će uskoro postati riba broj jedan i zbog činjenice da je svežder, te da se mnogo lakše lovi od komplikovanih škobalja.

            Doživjeli smo da se pred našim očima, gotovo nestvarnom brzinom, mijenja ihtiološka, a samim tim i sportska situacija na tako velikoj rijeci, kao što je Drina. Promjenu su najdirektnije izazvali ribolovci nekontrolisanim i prekomjernim izlovom matičnih primjeraka škobalja, a da li će ova promjena donijeti dobro, ili će plotice i lipljeni doživjeti sudbinu škobalja, zavisiće prije svega od Zakona i rada čuvarske službe.

MAJSKI LOV PLOTICE

            Za razliku od škobalja, čiji se lov svodi na izbor između “trave” ili bijelih mamaca, repertoar mamaca za lov plotice mnogo je širi – naročito u proljeće. Već po morfologiji ove ribe, naročito obliku usta, jasno je da plotica nije klasična riba dna, već da hranu kupi sa svim slojevima vode. To dobro znaju iskusni ribari i kada love ploticu spremni su da često mijenjaju dubinu, tražeći u kojem sloju trenutno uzima hranu.

            Dešavalo mi se, naročito na Uni, da je pronađem metar ispod površine, na terenu sa dubinom od preko pet metara. Slično je i na Drini, mada 99% ribolovaca ploticu isključivo traže na dnu. Takav pristup ima puno opravdanje samo u slučajevima kada se predhodno prihranjuje riba.

            U kojem ćemo sloju tražiti ploticu u maju, zavisiće prevashodno od izbora mamca i od karateristika terena. Prilikom izbora mamca valja imati na umu da ova riba u proljeće ima vrlo slične prehrambene navike kao lipljen – hrani se pretežno vodenim insektima, uglavnom u stadiju larve, ali često i u fazi pupe, pa čak i sa površine. To pruža velike šanse i mušičarima, koji mogu ciljno da love ploticu, prvenstveno tonućim kanapom i doboro otežanim nimfama jednodnevki, tulara i obalčarki. Prilikom lova plotice klasičnim mušičarenjem valja birati pliće terene sa sporijim protokom vode, jer plotica nema brzinu i preciznost lipljena ili pastrmke. Hoće sporu prezentaciju.

            Plovkarošima preporučujem da obezbjede larve tulara ili veliku braon obalčarku, uz napomenu da se ova druga bolje drži na udici i manje je napada sitna riba. Tamo gdje nema mnogo zekica, klenića i krkušica, svakako treba pokušati sa krupnijim larvama jednodnevki, što je neprevaziđen proljećni mamac za svu vrstu riba – mrene, plotice, klena i škobalja. Po sijeroj vodi najbolje se pokazala glista « pljeskulja », koju lako nađete u sedrenim nanosima u kraškim potocima. Ako nemate u blizini nalazište « pljeskulje », nije loša ni manja kišna glista, pa čak i đubretara.

            Naravno, ako voda pronosi algu kladoforu, svakako montirajte najdužu moguću nit (i do 20 cm), i uz malo više upornosti može vam se desiti da uhvatite nešto približno ovoj orijaškoj plotici koju drži Mlađo Obrenović na slici.

            Kad lovite na larve tulara, jednodnevki, obalčarki ili na gliste « pljeskulje » nastojte da idete neposredno iznad dna. Međutim, kod lova na « travu » i larve jednodnevki, dobro je da ste iznad dna barem tridesetak centimetara, a u velikim i dubokim limanima, čak i par metara iznad dna. Znam da ovaj savjet najteže pada rasnim škobaljašima, kojim je češljanje dna ušlo već u genski zapis. Međutim, kad maknu prvu ploticu metar iznad dna, shvatiće koliku prednost ima takav pristup. Kad ste visoko iznad dna, svako potapanje može značiti samo jedno – ploticu ili, eventualno klena. Treba samo prisiliti sebe da se, nakon pronalaženja pune dubine, plovak vrati prema mamcu barem pola metra.

            Lov plotice je velika avantura za one koji vole eksperimentisanje i čestu promjenu terena. Njena jata nikada nisu velika kao škobaljska i nema ništa od « stanovanja » na jednom mjestu – naročito kada se lovi na « travu » ili prirodne mamce bez predhodne primame. Naravno, postoje i takvi tereni, naročito veliki virovi, gdje sa jedne pozicije možete pretraživati široki rejon i imati mnogo akcija. Ali, ne zaboravite da će takvi tereni već ove godine biri prenapadnuti. Ponavljam, ova godina biće godina plotice, a maj je prva ozbiljna prilika da proučite navike najljepšeg ciprinida naših divljih voda. Želim vam mnogo uspjeha u tom poslu i preklinjem vas da kući ponesete samo onoliko, koliko ste sigurni da možete pojesti vi i vaša uža porodica.

            Ko ne voli Maj, ubio ga od Noćaja Zmaj.

                                                Ranko Travar