7. Opsesija zvana škobalj (1995)

DNEVNIK: OKTOBAR – NOVEMBAR

 

          Oktobar je otpočeo s kišom. Sa svih strana nabujali potoci i vododerine nose mulj i lišće. Zeleno ubrzano uzmiče pred sivim i tmastim tonovima maglovitog krajolika. Sa svih strana grgolji iklokoće, a ja, probijajući se s mukom kroz vlažne kupinjake, hitam napuštenim kolosijekom kraj svoje omiljene vode. Tek poneki pijanac, što baulja kroz jutranju maglu, brojeći pragove, podsjeti me da ipak nisam sam na ovoj planeti.

         

DOBRO JUTRO, KOLEGE!

 

          Nastupa teška jesen – doba kada se „spolovilo duboko uvlači u abdomen“ (Krleža), a nenadareni mamini sinovi razmišljaju o bezbolnom samoubistvu. I dok sav normalan svijet vikendom srče svoje kafe i čeprkajući nos prave nove geopolitičke mape, kojima potom gnjave svoje nervozne supruge, škobaljaše hvata jesenja groznica.

          Stideći se pomalo svojih sklonosti, iskradaju se oni iz kreveta još prije svitanja, boga moleći da ih niko ništa ne upita i da radi pekara iza ugla. A potom, zna se – bife željezničke stanice. Tu, uz dupli sa kiselom, već sjede lokalne veličine, široko gestikulirajući, uz značajna namigivanja okupljenim pacerima, kad god na vrata uđe neko njihovog ranga. Dok prolazim kraj njihovih stolova, slušam dobro poznata i draga mi zajedljiva šuškanja na karakterističnom slengu i jutarnji polušatro: „Ej, ej, d-vi ovog, di-vi ga bagi-bo! Vazda sam, pićka mu mater`na, izađe neđe u Suhoj i zaćas ga nabere. Ne može ga bog upra`t. Mali, ti mu se danas priljepi za đa-le, pa mi sutra javi š`a ima kod njeg“ . savjetuje prevajanas nekog klinca koji se ipak nećak: „Ma daj ba rešo, moj-ne mene za priljepka. Ako ćo`ek skuži a ga tim-pra, zavaliće me usput u onoj pustahiji, pa oš me ti onda na traumatologiju voz`t? A i dobar je ko ćo`ek. Da mi jednom p` vekne angel broda, a od tebe se ćo`ek ni kukice ne može ogrebat“.

          Prilazim im, a ona će ti isti vepar: „Ma đe siTravar, legendo! Evo baš se s rajom dogovaram da te pozovemo na naše mjesto. Imamo tri ruksaka kru`a za krme, a bogami i ćet`ri litre „jubilarnog“ pa kad još Meša dođe autom u jedanaes` sa travom, ima da nas šutne od boga.     Š`a ne`š?Ma ćega ne`š? Aaaaa, ćo`eka ćudna, neće! Ma zajebi ćo`eće škobalje, `ajmo ga kraj vode zadavat. Ćega sve imamo, može nas povaljat k`o malu djecu. Vile da nas nosaju“.

          Ah, ta jutranja prenemaganja i laganja uz vruć burek, čekajući ribarski voz. Nema te udobnosi auta, koja može nadomjestiti taj jutarnji galimatijas od faca, nimigivanja, kreveljenja, pretjerivanja, uštimavanja pribora, povjerljivih šaputanja onih što jedini znaju pravo mjesto, neumjesnih dobacivanja brkatim konobaricama od strane onih kojima one stvari već odavno ništa ne znače.... Ja samnekako najviše volio sa penzionerima, što sjede u dnu bifea i strpljivo čekaju da im neko zavrne turu.

          Njima se stalno nešto zamrski oko onih nesretnih ruskih mašinica, pa to onda zajedno otpetljavamo, a na kraju, za nagradu dobijem jednu šuplju priču, u stilu: „E, moje dijete, kad smo šezdes`druge ja i mojjaro ovim istim lokalom o`šli na Bosnu kod Modrinja. Oktobar, vda došla velike, pa se malo vratila. Ne moreš stat u vodu da na zgaziš škobalja. Za dva sata puna mreža, što škobalja, što plotice i to sve one prave – grbe. A ne k`o danas – te mu daj angeld broda, te nabacaj u vodu deset kila kr`ua, pa onda nekakvi silkovi (najloni), koje malo dijete može pokidat, a udice da te bog sačuva, u oko mogu stat. Pa opet ništa. Đaba dijete, samo žali bože vremena izgubljenog, a opet šta ću, ne mogu vala ni onu svoju babu gledat po vas dan u kući“.

         

BOŽE DAJ KIŠE

 

          Za škobaljaše nema veće nesreće od suhog oktobra i malih voda. Tada se dogodi fenomen, za koji dole ribolovci kažu: „Ne vrijedi ić“. Ostalino dno. Šta to znači? Ako se dogodi „miholjsko ljeto“, pa u oktobru imamo minimalan vodostaj, dno bude pokriveno nevjerovatnom količinom polutrule alge kladodofore, u čijim nitima bukvalno vrije od mnoštva raznih račića i larvi.

          Sva je riba još u brzaku, a škobalja ne vrijedi ni pokušavati uloviti na hljeb, angel brod, crviće i slične mamce. Samo se još poneki može prevariti na algu, ali sve je to nekako na silu. U ovakvim uslovima svi se ribolovci posvete lovu mrene, klena i šarana, i tada se hvataju najveći primjerci ovih riba. Oni najzagriženiji škobaljaši ne izlaze iz crkvi i džamija, gdje svak svome bogu upućuje jednu jedinu strasnu molitvu – bože daj kiše! Kad se bogovi smiluju i kiše zaista otpočnu, nadošu i zamute se divlje bosanske vode. Za škovalje počinju velike jesenje seobe. Jata prilaze obali i putuju uzvodno zauzimajući pozicije u mirnijim i dubljim virovima, i to uz samu obalu. Nakon pauze od dva mejseca, kada se škobalj gotovo isključivo mogao loviti na travu, ponovo aktuelan postaje angel broj („Pen Šaju“) i crvići. Pribor za jesenji ribolov škobalja mora biti izuzetno prefinjen i lagan, jer lovi se blizu obale, a škobalj uzima gotovo neprimjetno. Za razliku od ljetnjeg ribolova, kada smo koristili štapove od 3,8 od 4 m dužine, sada za tim „bolonjezima“ nema potrebe, jer sasvim su dobri takmičarci od 3 m dužine, na koje možete sami da stavite karike i držač mašinice. Koristite mekane najlone idealnog promjera od 0,14 do 0,16 mm. Naravno, ako se slučajno nađete na gornjim tokovima Une i Sane, gdje žive škobalji k,o bojler, ništa ispod 0,18 mm ne garantuje vašu nervnu stabilnost. S obzirom da se lovi jako blizu obale, treba koristiti što manje plovke (do 2 gr nosivosti) od balze ili pera, vretenastog oglika. Glavninu opterećenja podesiti na nekih treideseta cm od udice a nposredno iznad uice staviti jedno sasvim malo olovce, tek toliko da obra mamac ka dnu, a struja ga nesmetano nosi, preko kamenja i opalog lišća. 

                                               

KAMENICE KAO „HRANA“

 

          Prije izlaska sunca škobalja nećete dobiti, pa zato taj jutarnji „intermeco“ iskoristite da dobro pripremite vaš teren. Primama se pravi od jučerašnjeg hljeba kojeg na čvrsto umjesite sa vodom i obavezno otežate kamenom, kako ne biste došli u poziciju da nizvodni susjed profitira od vaše hrane. Na hladnim salmonidnim vodama u primamu nipošto ne ubacujte nikakve vještačke mirise i primjese, dok na toplim vodama to možete uraditi, ali ne utiče bitno na efikasnost primaljivanja. Neposredno po izasku sunca, škobalj počinje intenzivno da se javlja, ali ne energično kao ljeti, već nekako mlado, kao kad udica kači za dno. Budete li čekali na ono klasično potapanje plovka, lako vam se može desiti da baš ništa na ulovite, mada kolege oko vas stalno vade ribu. Dakle, na svaki titraj, lagano uazstavljanje plovka, skretanje u stranu, ili naglo ubrzavanje, reagujte brzo – kontrom iz zgloba šake. Obično nakon sat – dva intenzivnog javljanja, riba prestane da uzima mamac, i to jeznak da otpočnete sa druim krugom primaljivanja. Ovaj put primama se basa metar do dva dalje od pvobitne, jer, ako odmiče dan, riba ima priodnu tendenciju da se udaljva od obale, pa čak i najobilnija primama ne može da utiče na taj prirodni proces. Intresanstno je da škobalj najbolje radi neposredno nakon bacanja primame, da bi nakon petnaestak minuta uhvatio opet onaj svoj uobičajeni ritam. Drugo mi je trebalo vremena da otkrijem tajnu ovakvog neobičnog ponašanja škobalja. Pazite, nisam rekao da sam shvatio, već da sam samo otkrio tajnu.   

          Naime, loveći godinama škobalje na ušću Lašve u ljetnom periodu, redovno se dešavano da u jednom momentu kompletno jato škobalja izađe u plićak na sami preljve, dakle, tamo gdje nikome nije dostupan. Tada bi nekolicina nas izlazila na obalu, gdje bi smo nakupili krupnog kamenja i bacili ga u sami preljev, kako bi isprepadali škobalje i natjerali ih da se vrate uzvodno u kanal. To je uvijek palilo. I ne samo da se škobalji vrateu kanal, već neposredno nakon tog bombardovanja pođu neobično halapljivo da grizu. Ta me je pojava kao opsesija progarnjala par godina, dok u jednom kafanskom bdenju, diskutujući sa čovjekom koji nikad nije štap u ruke uzeo, nismo došli do zajedničke ideje, daje u stavri buka od bacaja kamena ta, zbog koje je škobalj mahnito grizao, a na primama. Već sutradan, na terenu sam proveo jedan lud eksperiment, koji je potvrdio moje kafansko teoretisanje. Naie, kad god bi riba prestala sa radom, bacao sam u vodu nekoliko krupnih kamenica, i iba je svaki put nakon te buke počela intenzivno da grize. Ubrzoje ova ludost ostala masovno prihvaćena i pojedinci su ovaj metod stimulisanja zaoštrili do ekscesa. Počeli su umjesto primame da bacaju isključivo go kamen u vodu. Naravno, od takvog posla nije bilo ništa, pa je ovo, naon što je prošla ona početna euforija, ipak ostalo kao rezervna varijanta, koja se potezala onda kad baš ništa neće da radi.

          U oktobru, na toplim vodama, škobalj se sa promenljivim uspjehom može loviti cijeli dan, mada su udarni termini od izlaska sunca do 11 časoca i do 16 časova do sutona. Na hladnim vodama (gornji tokovi planinskih rijeka) riba u načelu prestaje a grize već polovinom septembra, ali se može desiti da se dobro prođe i u oktobru, naročito polovinom dana, kad dobro prigrije. Na ovim vodama, čak i u oktobru, prednost treba dati „travi“ i, ukoliko nije zabranjeno larvama efemerida, tularošima i tankim crvenim glistama. (Ne) sreća je to vam se ovdje u oktobru i novembru često zalomi i kapitalni lipljen na plovak, pa vam je onda savjest na teškom iskušenju – uzet il` ne uzet` pitanje je sad.

 

BOŽE , DAJ DA STEGNE

 

          Nakon oktobarskih uspjeha na visokoj vodi uz obalu, dolazi novembar, hladan i ćudljiv. I doista, analizirajući podatke o ulovu škobalja u novmbru u posledjih dvadesetak godina, uvidio sam daje to mjesec sa najvećim koeficijentom odstupanja u odnosu na neku prosječnu količinu ulova. Primera radi, u novembru 1984. godine ulovio sam ukupno 8 kg škobalja, da bi već u novembru 1986. godine, loveći na istim vodama, ulovio 76 kg škobalja. Mada je novembar izuzetno ćudljiv mjesec sa drstičnim odstupanjima od godine do godine, ipak se sa velikom pouzdanošću mogu utvrditi neka pravila.     Ono što za uspješan ribolov u oktobru znači kiša i velike vode, u novembru znači mraz, pa odatle i ona novembarska molitva škobaljaša – bože, daj da stegne! Dakle, desi li se da u novembru imamo blago i kišovito vrijeme sa visokim vodostajem od škobalja nema ništa, ali zato se možete u tihim zalivima nahvatati šarana, kao nikad do tada. Idealni uslovi za škobaljaše u novembru su: nizak vodostaj, jutarnji mrazevi i sunčani prohladni dani sa blagim uzvodnim vjetrom. Najbolji deo dana je neposredno po izlasku sunca pa do 10 časova, a zatim od 13 do 16 časova. Jata škobalja se drže preljeva u velikim i dubokim virovima, a od mamaca koristiti angled brod i crviće. S obzirom da sada škobalji nisu blizu obale, treba koristiti ljetnji pribor, dakle – dugačkei lagane teleskope od 3,8 do 4 m, plovke od balze do 4 gr nosivosti, najlone prosečne debljine od 0,15 mm i udice tipa „kristal“ veličine od 10 do 12.

          Novembar je jako tužan mjesec jer nema moje omiljene raje – penzionera. Nema, dakle, šuplje priče o onom kako je nekada bilo, već samo goli rad i agresivni paceri uneoprenskim čizmama i neukusnim prslucima. Koliko sam se samo puta morao vratiti kući, kad na svom omiljenom mjestu zateknem gomilu dobro odjevenih i ugojenih taksista sa tranzistorima oko vrata i vriskom kad god njihovi postignu gol. Spaze me, pa bude ono: „Ej, `ej, jarane jes` li ti ono prošle hefte dobro proš`o ovdje? Pa š`a je ovo danas, ni da pipne! O`š mjesto? Jebeš ovo, ode ja pit`.“

 

PETROVARADINSKI ŠKOBALJI

 

          Oktobar 1994. godine Dunav ispod Petrovaradinski tvrđave. Nakon dvadesetak dana boravka u Novom Sadu, rodmom gradu moje supruge, uspio sam da napipam gdje to borave dunavski škobalji. Naravno i na Dunavu, kao i na onim mojim divljim vodama, škobalj se drži brzaka, ravnomjerne dubine između jednog i dva metra, sa šljunkovitim dnom. Već moj prvi izlazak na ovaj, izizetno bogati teren, donio mi je četrdesetak škobalja prosječne težine od 0.5 kg, a riba je intenzivno radila sve do druge polovine novembra.

          Za razliku od divljih voda, gde škobalj hoće u oktobru visoku vodu, na Dunavu ispod tvrđave riba najbolje radi pri minimalnom vodostaju, s tim da i ovdje do izražaja dolaze dnevne migracije škobalja. Naime, u jutarnjim satima i pred suton riba je blizu obale, a u toku dana se udalji na priličnu razdalinu bez obzira na vašu primamu. Iz tog razloga prednost dajem dobrom i laganom teleskopu od 4m, nad dugačkim, ali ograničenim takmičarcima. Nažalost, uz takmičarac (petljaše) obično idu i hranilice, koje često ostanu na dnu, pa se spremite da na ovom, inače, prekrasnom terenu, ostavite dosta udica i najlona. Ipak. Dođite da se družimo.


RANKO TRAVAR

         

Logos