5. Lov škobalja u februaru

ŠKOBALJI UZVRAĆAJU UDARAC

 

            Februar je kratak i jasan mjesec. Kratak, jer traje samo 28 dana, a jasan, zato što je mladica u zabrani, pa više nemamo dilema što ponijeti od pribora – lovi se samo škobalj. Istina, može se u februaru sa dosta uspjeha loviti i klen, a naleti i poneka mrena na travu ili larve efemera. Ipak, februarski dan je još isuviše kratak za nekakvo eksperimentisanje, pa je mnogo mudrija odluka da se od ranog jutra do sutona posvetite isključivo lovu škobalja. Ovaj savjet važi kako za više planinske vode sa mješovitom ciprinidno – salmonidnim sastavom riblje populacije (Drina, Lim, Vrbas, Sana…) tako i za vode iz tzv. mrenskog regiona (Morava, Ibar, Nišava, Bosna…)


KARAKTERISTIČNI TERENI

 

U zavisnosti od sinoptičke situacije i hidroloških uslova na konkretnoj vodi, velike jesenje migracije škobalja završavaju se u periodu od polovine novembra do polovine decembra. To je doba kada rijeka doživi totalnu ihtiološku transformaciju. Riba napušta plitke brzake, prozračne šljunkare i prostrane preljeve, da bi se u ogromnim jatima koncentrisala u dubokim i mirnim virovima, koje stari ribari s pravom nazvaše »zimovnici«.

            Ako želite da imate što jasniju predstavu o količini ribe u nekom zimovniku, treba dobro da upoznate svoju rijeku. Nisam neki matematičar, ali mislim da neću mnogo pogriješiti ako ovako postavim stvari: Koncentracija ribe u jednom zimovniku u obrnutoj je srazmjeri sa brojem zimovnika u rijeci, to je manja koncentracija ribe u pojedinim virovima. Obratno, što su veće razdaljine između virova, što je karakteristika voda sa velikim padom i tvrdim dnom, to je veća koncentracija ribe u tim virovima. Većina velikih planinskih rijeka sa mješovitim sastavom riblje populacije ima veliki pad i malu gustinu virova, a samim tim veliku koncentraciju ribe u zimovnicima. Naravno, koncentracija riba u zimovnicima u velikoj mjeri zavisi i od opšteg boniteta konkretne vode, odnosno od veličine ribljeg bogatstva rijeke. Dakle, moglo bi se ovako reći: Što je rijeka bogatija ribom, a broj zimovnika manji, to je koncetracija ribe u tim zimovnicima veća.

            Pazite sada dobro, naročito vi mlađe kolege – nije svaki vir na rijeci ujedno i zimovnik. Koliko mi se samo puta desilo da onako, pun entuzijazma, progazim kroz prtinu i kupinjake do nekog vira, što mi se iz auta učinio pravim zimovnikom. I doista, sve je tu, kao iz najljepšeg škobaljaškog sna.

Dubina na ulaznom dijelu preko 4 metra; pa onda postepeno širenje vira sa pravilnom centralnom maticom; lagano smanjivanje dubine i pravilne kamene ploče, čiji se zagasiti oker već naslućuje kroz zelenu vodu; a na kraju ono najljepše – bogato razveden preljev, isječen sa nekoliko izlaznih kanala, i sa onom pravom , ratničkom dubinom , od 1,2 – 1,5 m.

»Da sam škobalj – pomislim onako ushićen – ovdje bi proveo penziju!«

            U onoj frci i trci da se što prije zauzme najbolja pozicija, ne obazirem se ni na kolegu, koji se pripeo na staru vrbu i sumnjičavo vrti glavom: »Nema ti ovdje moj jarane živa stvora. Ništa se ne presijeva. `Ajmo dalje«. Međutim, džaba je pričati bolesniku, jer kad meni teren legne onako od oka na dušu ne mogu me kukama iščupat` iz vode. Otprilike tri sata je ona vremenska doza da na –5°C budem uporan u češljanju praznog vira.Tako je i bilo. U 8 sati sam počeo loviti, drhteći od uzbudjenja, a završio u 11 sati, drhteći od studeni. Poslije toga, bio sam dobar samo za kafanu.

            Prolazeći desetak dana kasnije istim putem, zastali smo na časak kraj onog vira. Vodostaj je bio neznatno veći nego prošli put, ali je to bilo dovoljno da se vir pretvori u divlju bujicu. Odmah sam shvatio da ovaj teren nikada neće biti zimovnik. Ujedno sam naučio jednu od prvih lekcija na temu – kako odrediti koji je vir zimovnik? Ta saznanja sam decenijama nadopunjavao ličnim iskustvom, ili ih krao od drugih, a sad ih evo želim sažeti u par kratkih uputstava:

1.Zimovnik je vir koji pri najvećim oscilacijama vodostaja ima dovoljno prostora da omogući velikoj količini ribe preživljavanje u uslovima smanjenog metabolizma. Riba nepogrešivo prepoznaje takva mjesta u rijeci i nikada neće zaleći u virovima koji gube komoditet pri visokom vodostaju, bez obzira koliko ti virovi izgledaju mirno i komotno u momentu odvijanja velikih jesenjih migracija.

2.Samo onaj vir koji i u toku zime pruža ribi dovoljno hrane, može biti

zimovnik. Poznavajući navike škobalja u pogledu ishrane (alga, epifiton, račići i larve vodenih insekata) jasno nam je da to mora biti teren sa tvrdim dnom. Dakle, može vir biti izuzetno komotan u uslovima različitog vodostaja, ali, ako je dno muljevito i nema protoka vode, tu nećete pronaći škobalja. Stari ribari kažu:« Čim sa dna kupiš lišće, ne traži tu škobalje.«

       3. Škobalj nerado zalazi u kratke preduboke virove. Pravi zimovnik mora imati na što većoj dužini ujednačene uslove u pogledu dubine vode, brzine protoka i karakterisika dna. Važnije je da je »staza što duža i ujednačena, nego sama dubina vode.« Veliku dubinu hoće statične ribe, a to škobalj zasigurno nije. Nalazio sam ga po najvećoj ciči i u ogromnim količinama na terenima gdje dubina ne prelazi 80 cm, mada je u neposrednoj blizini bilo znatno dubljih virova, ali bez ribe. Ako može da bira, škobalj se radije zadržava u virovima čije je dno pokriveno kamenim pločama sa uskim šljunkovitim kanalima, nego u virovima čije je dno prekriveno sitnim šljunkom.  

        4. Ako poznajete više virova sličnih karakteristika, birajte onaj koji je više osunčan. Čak i po najjačoj zimi, sunčevi zraci će pokrenuti fotosintetske procese na dnu, što će dovesti do veće produkcije epifitona (mikroskopski sitnih algi i drugih organizama) na kamenim pločama i šljunku, a mjestimice se može pojaviti i alga kladofora. A zna se – čim proradi dno, prorade i škobalji.

        5. Ako ste ziheraš i mrska vam je sva ova silna nauka, ne sekirajte se, imam i za vas rješenje. Vozite lagano kraj rijeke i čim opazite dim od vode, tu zaustavite. Po ugaženosti staze koja vodi do rijeke, da se odmah zaključiti kakav je rejting terena. Ako je samo utaban snijeg, ne silazite, ali ako je blato do koljena – na pravom ste mjestu.

            Samo ne zaboravite jednu stvar – škobaljaši su jako brzi, kako na kontri tako i na šamaru. Većih prznica nema u ovom našem ribarskom soju. Staneš li uzvodno od njega, smetaš mu kod zabacivanja, staneš li nizvodno, presjek`o si mu stazu. Odlučiš da mu ne smetaš i da ga samo posmatraš – ne valja, baksuziraš. Ako ćutiš »nisi naša raja«, ako progovoriš »sereš kvake«. A ako nedaj bože ne prođeš sve ove ritualne faze ispitivanja, već slobodno zagaziš u vodu i baciš primamu po svom nahođenju – budi spreman na rat od istrebljenja. Kad sam bio mlađi i ja sam bio ovako kočoperan, a sada, kad mi je perje palo na pola koplja, radije nekako biram malo lošije zimovnike i tješim se onom našom starom sevdalinkom »CATCH AND RELEASE«

 

STRATEGIJA

 

            Napokon ste pronašli svoj zimovnik. Bez obzira što je zima i riba bolje radi preko dana, nastojte da na vodu dođete što ranije. Zbog čega? Kao prvo, bićete u poziciji da sebi izaberete što bolje mjesto, a kao drugo, ujutro se škobalj intenzivno izbacuje na površinu i tako vam odaje staze na kojima je najveća koncentracija ribe.

            Idealno bi bilo da se glavnina jata nalazi petnaestak metara od obale i to na poziciji sa ravnomjernim tokom i ujednačenom dubinom. U tom slučaju vaš posao bi bio da primamom stabilizujete jato, a ostalo je stvar rutine. Nažalost, u stvarnosti se najčešće dešava da se jata malo nezgodno rasporede. Ili je riba predaleko, pa je izvan domašaja primame, ili se sva rasporedi u samom preljevu, gdje je dubina izrazito mala i neravnomjerna, a voda naglo dobija na ubrzanju.

            Ako je riba predaleko, ali je ipak moguće dobaciti primamu, sa nekim podbačajem do 5 metara, bacite primamu što je moguće bliže glavnini jata. Škobalj se stalno kreće i velika je vjerovatnoća da će nakon izvjesnog vremena ipak leći na vašu hranu. Ako je riba u rano jutro daleko od obale, ne gajite iluziju da će se ona približiti preko dana više od 5 metara u pravcu obale, bez obzira na količinu i kvalitet primame. Najčešće je situacija obrnuta. Riba ujutro bude blizu obale, a čim malo prigrije počinje da se udaljava prema sredini rijeke. Upravo radi ovakvih slučajeva valja dobro poraniti. Podrazumjeva se da ste primamu napravili kod kuće, što radi uštede u vremenu, što radi februarske vode, koja kad jednom stegne zglobove, ne otpušta cijeli dan.

            Dakle, ako je riba ujutro blizu obale (do 15 m), odmah bacajte primamu, ali barem dva metra dalje od linije na kojoj ste uočili škobalje. Zašto dalje - upitaće se mnogi od vas. Zato što će buka od petnaestak loptica hrane sa sve kamenjem sigurno izazvati trenutnu paniku kod ribe i pomjeranje jata. Bacite li primamu direktno na jato, riba će se pomjeriti dalje od obale, a kad primama padne sa vanjske strane jata, riba će se pomjeriti ili prema obali, ili će otići blago uzvodno (ili nizvodno).

            Ovo su samo neke od mogućih situacija koje vas mogu zateći na vodi. Suština je u tome da uspostavite aktivan odnos prema ribi. Uvijek imajte na umu da se zimi škobalj znatno manje kreće nego u toplije doba godine i zato ne gajite iluziju da će on doći na vašu primamu bez obzira gdje je bacite. Morate detaljno poznavati riblje staze u različito doba dana i shodno tome utvrditi količinu, dinamiku i poziciju za bacanje primame.

            Ukoliko ste sigurni da na vašem terenu ima škobalja, ali nemate pecanje, nipošto ne napuštajte teren radi potrage za nekim boljim. Ili niste dobro bacili primamu (daleko od jata), ili taj dan riba jednostavno nije na hrani. Zimi lutaju samo varaličari i klenaroši, a škobaljaši su po definiciji bukvalno zavareni za svoje mjesto. Mijenja se samo daljina izbačaja.

 

TAKTIKA

 

            Kad kažem »taktika« lova škobalja, mislim na sljedeće stvari:

1.primamljivanja

2.izbor mamca

3.pribor za pecanje i tehnika lova

1. Kod izbora primame za zimski lov škobalja osnovno je da znate, da se u

hladno doba ne koriste slatke, već blago slane hrane. Dakle, i primamljivač i podloga moraju biti blago slani. Još jedna stvar je dokazana u praksi – najefikasnije su primame sa visokim sadržajem krvne plazme. Renomirani evropski proizvođači obavezno u ponudi imaju barem jednu zimsku hranu na bazi krvne plazme (lično koristim Sirenin »Crveni X21«). Ako možete sebi priuštiti neku od kvalitetnih zimskih primama, kao podlogu koristite hljeb ili prekrupu.

            Primama i podloga mješaju se u omjeru od 1 + 5 (npr. Na 300 grama primamljivača dolazi 1500 grama hljega i prekrupe). Ako nemate para da kupite kvalitetnu hranu, primamljujte običnim hljebom, kojem možete dodati malo anisa ili ulja konoplje.

            Osnovna primama, koja treba da stabilizuje jato, mora biti tvrdo zamiješana i otežana sa kamenjem. Ukoliko riba nije dovoljno aktivna, povremeno bacajte desetak metara uzvodno dobro raskvašene loptice starog hljeba, ili, što je još bolje, mekane kuglice eličine oraha od čistog primamljivača, iz spektra brzo rastvorljivih hrana.

            Prva primama je najobilnija samo pod uslovom da ste sigurni da se pred vama nalazi glavnina jata. Ako niste u potpunosti ubijeđeni da ste na pravom mjestu, bacite samo 4 – 6 kuglica primame. Ako nakon pola sata nemate udarac, mijenjajte poziciju, sve dok ne pronađete glavno jato. Tek tada možete formirati lovnu stazu sa 10 – 15 kugli čvrste primame. Povremeno dodajite po nekoliko kugli čvrste primame i desetak kuglica brzo rastvorljive hrane.

            Povremeno će škobalji da odlaze sa hranjenog mjesta. Sve je dobro dok se jata pomjeraju horizontalno, a i dalje su na istoj udaljenosti od obale. Problemi nastaju kada se jato udalji prema suprotnoj obali. Ukoliko je riba i dalje u domašaju primame, bacite ponovo 5 – 6 kugli na tu udaljenu distancu. Međutim, ako riba ne reaguje na hranu, već se i dalje odmiče u suprotnom smjeru, nema vam druge – pređite na pecanje škobalja na »travu«. To vam dođe kao varaličarenje – vidite škobalja kad se izbaci i gađate ga u njušku.

            2. Nedavno sam u časovima dokolice napravio spisak od čak 13 mamaca koji se redovno koriste za lov škobalja i dva alternativna, koji upale samo u određenim okolnostima. Na svu sreću, zimi su vam dovoljna samo dva mamca: »Pen Šaju« i »trava«. Naravno, umjesto francuskog hljeba možete koristi i obični hljeb ili crviće. Međutim, obični hljeb spada sa udice, a često pokrijemo vrh udice, pa izostane kopčanje nakon udarca. Crviće je zimi teško nabaviti, a nisu ni pretjerano živahni na udici. Za razliku od crvića »Pen Šaju« stalno treperi u vodi, a nema šanse da spadne ni nakon najžešće kontre. Uostalom, ovaj mamac je već toliko prihvaćen od strane većine naših škobaljaša, da na tu temu više ne vrijedi gubiti prostor.

           

Dakle, u svim slučajevima kada je škobalj legao na hranu forsirajte »Šaju«, a čim se riba izmakne izvan domašaja hrane pređite na lov na »travu«. Sa ponosom mogu da istaknem da sam rodonačelnik pecanja na »travu« na ovim prostorima, a svoja znanja iz ove plemenite vještine imam zahvaliti vrsnim velemajstorima plovka iz Bosanske Krajine. Ne bi se možda ova tehnika ni primila na ovim prostorima, da kojim slučajem nije doselio na obale Drine, u Bratunac, stari vuk iz Ključa, profesor Ratko Markočević. Sada na Drini nema bukvalno nijedan ribolovac koji ne »mota travu«. Ljeti, kada su drinski brzaci puni alge kladofore, lovi se na prirodnu algu, a zimi se uglavnom lovi na njenu imitaciju od sintetičkih vlakana (»filament«). O samoj tehnici pecanja na travu, načinu odabira prave alge i montažama na sistem sa jednom ili dvije udice pisali smo već i Ratko i ja, pa je sada red da o tome progovori mlađa garda, a čujem da su se u klub »travaša« učlanili i neki članovi naše reprezentacije i državni prvaci.

Kad je riječ o pecanju na »travu« ponajviše skepse još imaju kolege, škobaljaši sa Morave. Često im se javljaju ljudi sa tih prostora i govore kako su probali, ali bez nekog uspjeha. Međutim, pretprošle godine, moj vrli drugar i možda najbolji škobaljaš sa Drine, Dugi iz Višegrada, pričao mi je da je lovio na Moravi na travu i da je za kratko vrijeme uhvatio desetak krupnih škobalja (trabu uzima samo krupan škobalj). Ispriča mi još i to kako se jako začudio kada je vidio da tamo većina ljudi lovi na štapove bez karika. Lovili su uglavnom vrlo sitne škobalje. Dugi je forsirao sredinu rijeke i tamo je dobijao krupne komade.

Sličnu sam priču ovih dana čuo do svog zemljaka Nine Hercegovca, koji sada živi u Vlasotincu. Ispriča mi kako je u rječici Vlasini napipao krupne škobalje i da ih je podjednako lovio i na »Šaju« i na travu.

Moja iskustva mi govore da škobalj na većini rijeka prihvata travu, ali da tu postoje velika odstupanja, kako između pojedinih rijeka, tako i na različitim dijelovima toka na istoj rijeci. Primjera radi, škobalj je na Drini izuzetno aktivan na travu od Foče do Ljubovije. Nizvodno od Ljubovije, a pogotovo u donjem toku Drine, gdje dominira sitan škobalj, na travu se teško lovi, pa je bolje prihatiti se »Francuza«.

Na Uni škobalj i plotica uzimaju travu na cijelom toku. S druge strane, na studenom Vrbasu, rijetko se ko može pohvaliti da ne nahvatao škobalja na travu. Na Bosni škobalj i hoće i neće travu, a na njenoj najljepšoj pritoci Krivaji, trava je gotovo nezamjenljiv mamac. Poslednjih godina ribolovci iz Bosanske Posavine satraše na Savi ribu travom, a meni je to u par navrata pošlo za rukom na Dunavu ispod Petrovaradinske tvrđave. Pa sad ti budi pametan!?

3. Najgore mi je pisati o priboru uopšte, a pogotovo o priboru za lov škobalja. Tu najviše do izražaja dolazi ona narodna – »koliko ljudi, toliko ćudi«. A hvala bogu, škobaljašima ne manjka ni brojnost - ni ćudljivost. Zato, htjeli mi to ili ne, svako pisanje o priboru mora imati određenu dozu subjektivnog stava, a samim time i proizvoljnosti. Zato ću se potruditi da budem kratak i pišem samo o onome što je objektivno provljervljivo i iznad sfere ličnih afiniteta.

Škobaljašima je najvažnije da imaju dobar štap. Konkretni uslovi na vodi opredeljuju dužinu i performanse štapa. Na vodama čija prosječna širina ne prelazi 30 metara, a obale su gusto obrasle, nema potrebe za štapovima dužim od 4 metra. Ova dužina štapa pokriva i znatno šire rijeke, ali pod uslovom da se ne traže ekstremno daleki izbačaji.

Na rijekama gdje se lovi izuzetno krupan škobalj a često su potrebni vrlo daleki izbačaji (Una, Drina…) najbolje su se pokazali snažni meč ili telemeč štapovi dužine od 4,5 do 5 metara. Na rijekama gdje se uglavnom lovi sitan škobalj (donji tok Drine, Morava, Ibar, Sava, Dunav itd.), a često se traži dalji izbačaji lakih tereta i precizno štopanje plovka, najbolje je koristiti bolonjeze štapove dugačke od 5 do 7 metara. Vodite računa, većina bolonjeze štapova (naročito oni jefitiniji sa glatkim blankom) je gotovo neupotrebljiva po kišovitom vremenu, radi lepljenja najlona za vršne dijelove štapa. Škobalj se može loviti čak i štapovima bez karika, što je prepoznatljiv stil mnogih rekreativaca. Moj vam je savjet da batalite te igrarije, jer kod vas neko sutra odvede na ozbiljnu vodu, nećete se sastaviti sa ribom. Nvike, a pogotovo one loše, najveći su neprijatelj svakom ozbiljnom ribolovcu.

Najviše se koplja lome kad se potegne priča o akciji štapa. Neko, kao npr. Moj drugar Denbus iz Niša, voli izrazito glinđave parabolike, što stalno drhtulje, a opet ovi sa Drine vole da je štap ukočen kao kolac. Po meni, štap za škobalje treba da je dovoljno brz, kako se ne bi desilo da pri kontri vrh poleti prema vodi, ali i da ima dušu, pa da se pri vađenju ribe savija na dvije trećine svoje dužine. Previše krutim štapom se teško zabacuje na veliku razdaljinu, pa se moraju koristiti plovci ekstremne nosivosti. Osim toga, ako je štap previše brz, a pri tome nije napravljen od visoko moduliranog karbona, pitanje je dana kada ćete čuti veliki prasak.

Najbolje performance u pogledu akcije postižu se na kvalitetnim meč štapovima od renomiranih proizvođača, a njima rame uz rame su i telemeč štapovi, koji se danas prave uglavnom od visoko, ili čak super visoko moduliranog karbona, sa sic titanijumskim karikama i aluminijumskim držačem čekrka.

Ne znam tačno ko više zabacuje, škobaljaši ili varaličari, ali sigurno znam da škobaljaši više vremena provedu na vodi. Zato je od izuzetnog značaja sa kakvim čekrkom rade. Podrazumijeva se da moraju imati plitke meč špulne radi što lakšeg izbačaja lakih tereta; da motaju najmanje 70 sm najlona jednim okretom ručice; da imaju pouzdan mehanizam za drilovanje; da im je vođica strune napravljena od najtvrđeg materijala. Sve ostalo je manje važno. Jedna od najvećih predrasuda kod mnogih naših plovkaroša vezana je za veličinu i težinu čekrka za meč pecanje. U Evropi se za meč pecanje najčešće koriste čekrci težine od 25o do 35o grama, a naši bi plovkaroši najviše voljeli kada bi se pravile igračke od 100 grama. Većina telemeč štapova od 4,2 do 5 metara blansirana je tek na teretima od oko 300 grama, a čim se stavi lakši čekrk štap »vuče« napred i naporno je sa njim raditi. Razmislite o tome.

Najloni za lov škobalja su tek posebna priča, a ja evo već ispucao svoj redakcijski maksimum. Kod zimskog pecanja je najvažnije da je najlon mekan i tegljiv na čvrou. Tek u traćem planu je njegova nosivost. Uostalom, danas gotovo da nema najlona koji ma promjeru od 0,14 mm ne nosi barem 1,5 kg, a to je više nego dovoljno i za najkrupnijeg Drinskog ili Sanskog škobalja. Kad istegljivosti najlona dodate savitljivost štapa, dril čekrka i nadasve vještinu ribolovca, ne vidim ni jednog valjanoj razloga da se ide na najlone deblje od 0,14 mm. A ne treba bogami ni tanji, jer kad vam se na – 5°C zamrzne 0,10 – tka, ogadi vam se vlastiti sportski duh.

Udice? Zna se – kovana 12 – stica kraktog vrata i širokog boda. Proizvođač? Zna se – »Ižanka« iz Rijeke.

A sad – mrš svi na vodu! I upamtite :«Što je jača zima, to manje šupaka na vodi.«

                    

RANKO TRAVAR

Logos