8. Oktobar

Oktobar je definitivno najteži mjesec za davanje savjeta mladjim kolegama o tome gdje otići i šta loviti. Kada me neko u avgustu, recimo na Drini, priupita za ribarski savjet, lako bi mu odgovorio: «Danju lovi na plovak, a u rano jutro i po noći bacaj mladici.» U maju i junu još je lakše biti savjetodavac – ujutro piči što uzvodnije, prema brani, nađi dobar «penal» i bacaj pastrmci manje voblere, spinere, ili, ako ste pravi meraklija, strimere. Čim malo jače prigrije i rosa otpusti, varaličarac vratite u auto, spustite se na prvi izgledniji preljev i «raspušite» muhe lipljenu. Dani su tada toliko dugi, da imate dovoljno vremena i za par sati plovkarenja, tek tako da vas želja mine, a da opet ništa bitno ne propustite od lova lipljena, radi kojeg se u ovo doba najčešće i dolazi na Drinu.

KOJI ŠTAP U REZERVU UZETI

            U oktobru, međutim, nema ovog proljećnog komoditeta. Dan je već isuviše kratak da bismo mogli loviti sve što nam padne na pamet. Počev od oktobra u vašoj futroli nikada ne smije da bude više od dva štapa. Pazite, još uvijek govorim o Drini, mada pri tome mislim i na Unu, Lim, Taru, Sanu, Vrbas, Krivaju... Ako ste se, dakle, opredijelili za dva štapa, što je vrlo pametno, jer će vam onaj drugi sigurno zatrebati ako ga ne ponesete, treba sada biti pametan i znati koje kombinacije idu, a koje ne idu.

            Ako ste odlučili da posvetite dan lovu mladice onda onaj drugi štap u futroli treba da bude mahač, ili, ukoliko vam je ova tehnika strana, neki teleskopčić za lov sa vaser kuglom.

            Ova se kombinacija nameće sama po sebi, jer i lov mladice, kao i lov lipljena spada u takozvani aktivni ribolov, koji podrazumijeva stalno kretanje i pretraživanje više terena. Osim toga, bacanje mladici je vrlo naporan posao i već poslije par sati mišići se grče, pada adrenalin u krvi, a sa njim i neophodna koncentracija, a bez nje se u ovom ribolovu nema šta tražiti. Treba, dakle, zastati, ali ne i zaspati. Najbolji način da se vratite u igru jeste jedna «lipljen pauza». Zato i nije svejedno gdje ćete zastati. Neka to bude na nekom izlazu iz vira, za kojeg od ranije znate da je stanište lipljena.

            Nakon «dubokog oranja» sa teškom mladičarskom artiljerijom, mahač ćete doživjeti kao penkalo, a mahanje kao lagano razgibavanje, od čega će mišići vratiti izgubljenu elastičnost, a duh dobiti dodatnu injekciju endorfina. Ako ste uz to pogodili onaj pravi dan, kada površina rijeke zasvjetluca od mnoštva sitnih jednodnevki, krajiški rečeno «krejica», osim finog razgibavanja, imaćete i lijepih akcija, koje će vas možda i odvratiti od daljnje potrage za mladicom. A i baš vas briga za to, jer u pravu su stari ribari kada kažu: «Ne žuri dijete – niko Tvoju ribu neće uloviti.»

            Dakle, složili smo se da svaki mladičar u oktobru slobodno može u rezervi da ponese kakav-takav štapić za mušičarenje. Ima, međutim, jedna stvar koju nipošto ne smije da ponese – štap za plovak. Zašto !? – upita će mnogi naglas, kojima se to redovno dešava (i ja tu spadam). Evo zašto: Kao prvo, lov mladice, pogotovo na velikim rijekama, gdje se najčešće lovi na «neviđeno», zahtijeva maksimalno aktivan pristup, što znači stalno kretanje i pretraživanje, a na Drini uz to još i praćenje «talasa» iz brane, što dodatno usložnjava, ionako vrlo zahtijevan vid ribolova.

            S druge strane, lov na plovak ima dijametralno suprotnu logiku. Što se manje krećete, izgledi za uspjeh će biti veći. Suština uspješnog ribolova na plovak jeste u pametnom izboru lokacije, koja, ukoliko je to moguće, pruža velike šanse za ulov u svim mogućim uslovima vodostaja. Da se razumijemo, to je vrlo složen zadatak , za kojeg je osim velikog iskustva i poznavanja rijeke neophodno i nešto bez čega se ne postaje majstor – naime, talenat.

            Dakle i lov mladice i lov na plovak na divljim vodama podjednako hoće iskustvo, istraživalačku strast i talenat. Međutim, mada je i jedno i drugo ribolov, i to vrhunski, razlika između njih je kao između bicikliste i šahiste. Jednostavno ne idu jedno uz drugo.

            Krenete li u lov mladice sa plovkaroškim štapom u rezervi, nećete se nahvatati ni mladice, a bogami ni škobalja. Scenario je uglavnom isti. Kod svakog. Nakon dva sata bezuspješnog bacanja mladici, naš ti ribolovac pada u bladu letargiju, a okice ko na ulju, samo «kolutaju» lijevo – desno. Čim registruje prvo izbacivanje škobalja, grozničavo iz futrole vadi svoj već montirani telemeč, bira najljepšu nit sinoć nabrane i u krpi sortirane «trave», ili kvasi «Šaju».

            Već nakon pola sata bezuspješne vožnje plovka, polako ga hvata grizodušje, i počinje sebi prigovarati što se tako lako napalio na te bezvezne škobalje, a juče je u kafani dao 100 maraka samo za varalice. Brže – bolje spakuje u futrolu štapić, skine peša i stavi vobler, pa put pod noge u potragu za «starkom». Ali, sad je već načet. Onaj jutarnji entuzijazam je splasnuo za onih pola sata jalovog plovkarenja. Već zabacuje mehanički, otkida dva peša, jednog «silkija» i, što je najgore, sinoć kupljeni Matin «lomljeni» vobler.

            Vrijeme neumitno prolazi, a on još ribi repa nije vidio. Sad već ciljno traži dobar teren za lov škobalja, jer puknuće bruka u kafani večeras. Zar da on ništa ne uhvati!? Žurno se pakuje, sjeda u auto i kreće u pravcu svog «tajnog» mjesta. Kad tamo, na tajnom mjestu, četiri automobila parkirana, a u vodi nazire desetak silueta. Samo pljune i u sebi lane, a zatim gas i pravac ka svom rezervnom «tajnom» mjestu. Odahne kad ne spazi spazi nijedan automobil, al zato uzdahne kad viđe vodu – sastavila obale i u njivu ušla. Šta mu drugo preostade, no da se vrati u kafanu i isfolira svoju raju, kako ga od rana jutra jebe čir na dvanaestercu i da ga jedino pet-šest kleka može popravit`. «A sutra, ej bre, sutra ima pokolj da napravim!»

            Naravno, ni sutra, a ni prekosutra, naš junak sa svojim pristupom ribolovu ništa neće napraviti, a na kraju će zaista i fasovati čir na dvanaestercu.

            Zato, mlađim kolegama dajem sljedeći savjet: Ako vas put u oktobru dovede na neku od naših velikih planinskih rijeka, dobro razmislite šta biste najviše željeli da lovite. Ako je to mladica, što je više nego razumljiva želja većine novopridošlih kolega, onda se maksimalno posvetite upravo toj ribi, ali, bez mnogo dilema, ponesite u rezervi pribor za lov lipljena.

            Ako pak imate želju da lovite krupne škobalje, plotice i mrene na plovak, onda zaboravite na bilo šta drugo.

            Pošto u našoj redakciji ima ko da piše o mladici i lipljenu, ja ću vam u kratkim crtama pokušati da pomognem u pogledu što boljeg izbora lokacije, mamaca i tehnike ribolova na plovak na našim «divljim» vodama, vodeći računa da napravim što veći obuhvat iskustva i saznanja sa različitih, ali po mnogo čemu sličnih rijeka. Naravno, bilo bi najlakše da vam predočim svoja saznanja sa neke konkretne rijeke, ili još bolje sa jednog vira u toj rijeci, ali bih time vjerovatno u zabunu doveo mnoge naše kolege sa nekih drugih, istina sličnih rijeka, ali na kojima važe neka sasvim druga pravila.

PLOVKOM   KROZ   OKTOBAR

            Mada se svake godine događa u isto vrijeme, nijedan oktobar nije isti. Muka pisanja je u tome što mi polovinom septembra pišemo o onom što tek treba da se desi u oktobru. Ne treba voditi neke svoje intimne metereološke biltene pa da se zaključi koliko je ova godina drukčija od predhodne.

            Sjetimo se prošle godine. Vrelo i sušno proljeće i ljeto, blaga i sunčana jesen i izuzetno mekana zima.

            Usljed niskih vodostaja i velike osunčanosti dna, na većini planinskih voda povukla je mlada alga kladofora u novembru (!?), pa su zbog tog neočekivanog obilja hrane na plićim dijelovima rijeka, totalno izostale velike jesenje migracije riba. Da budem jasniji – riba uopšte nije otišla u zimovnike, već se u pola zime lovila na tipičnim ljetnim mjestima. Imali smo, dakle, jednu netipičnu godinu, na osnovu koje zaista ne bi vrijedilo pisati ribolovne udžbenike.

            Evo, opet imamo jednu netipičnu godinu, ali sa sasvim drugim predznakom u odnosu na prethodnu. Nama se u septembu dogodio oktobar, a ko zna, možda nam se u oktobru vrati izgubljeni septembar. Nažalost, sve mi nešto iz stomaka govori da će nam se u oktobru dogoditi novembar, a možda čak i Nova godina.

            Pretpostavimo ipak, da ćemo imati neki normalan oktobar, dakle sa dvadestak sunčanih dana, ravnomjerno opterećenih sa jedno desetak mokrih dana.

MASNO KAMENJE - POSNA GODINA

Ukoliko krajem septembra – početkom oktobra dođe do velikih porasta vodostaja i pomuta, a potom do postepenog bistrenja i opadanja voda, imaćemo odličnu situaciju za lov (prvenstveno) škobalja. Velike vode će sa dna odnijeti ionako oskudnu ovogodišnju vegetaciju, a, što je još važnije, trenjem šljunka, do kojeg je nužno dolazi u uslovima ekstremno visokog vodostaja, sa kamenja će u značajnoj mjeri nestati i epifiton (tanki sluzavi sloj raznih algi izuzetno kratke niti), koji značajno učestvuje u ishrani škobalja i mrene.

            Kad spomenuh epifiton, odmah mi pade na pamet izreka jednog starog ribara: »Masno kamenje – posna godina». U samo četiri riječi, čovjek je sažeo svu nauku o škobaljima. Pod «masnim kamenjem» stari ribar je podrazumijevao krupni šljunak i ploče pokrivene sluzavim, gotovo želatinoznim slojem mikroskopski sitnih niti algi u kojima borave još sićušniji životinjski organizmi. To je onaj fini film preko kamenja, što nam zagorčava život prilikom kretanja kroz vodu i stvara osjećaj kao da po salu hodamo.

            Upravo zbog ovog «masnog kamenja» priroda se postarala da škobalju podari onu njegovu karakterističnu njušku, pravo rilo, što ovoj ribi omogućava da struže epifiton sa kamenja, a potom ga prihvata na donju vilicu, što je obavezno praćeno bočnim nakretanjem tijela. To rotiranje škobalja po uzdužnoj osi tijela, praćeno karakterističnim bljeskom bokova, pouzdan je znak da se riba aktivno hrani. Međutim, to ne znači ujedno da ćemo ga lako prevariti. Ako je kamenje dobro «zamašćeno» i škobalj ima šta da struže (ribari uglavnom kažu «liže», misleći valjda na svoju komšinicu), nema te «trave» niti bilo kojeg drugog mamca sa kojim ćemo se proslaviti. Tek višednevnim i izuzetno obilnim prihranjivanjem terena rastresitom hranom, možemo se nadati da će škobalji barem jedno popodne prepoznati u «Šaji» ili običnom hljebu nešto, što je barem približno ukusno kao skrama sa kamenja.

            Epifiton (skrama, masnoća, aktivni mulj) je definitivno osnovna hrana škobalja i on mu omogućava da nesmetano živi i raste čak i u vodama bez ikakve vegetacije i sa izuzetno siromašnim životom dna (npr. Ugar).

            Velika je predrasuda da škobalj čupa mladu algu sa kamenja («pase», što bi naši ribari rekli). On to jednostavno ne može zbog specifične građe vilice, sve i da hoće. Svježu algu može da otkida sa kamenja samo plotica i klen, pa su im zato želuci puni pravih zelenih tuljaka od alge. U 50% slučajeva škobalj jede samo onu algu koju mu donosi voda, a preostalih 50% slučajeva odnosi se na prezrelu algu sa priobalnih, dobro osunčanih ploča, koju lako sastruže njuškom. Na Sani, srednjem toku Vrbasa, Uni, Krivaji... škobalj gotovo isključivo lovi na prezrelu algu, čija boja varira od svjetlo braon do boje kore lubenice na mjestu kojim se ova voćka naslanja na zemlju. Za razliku od škobalja, plotica i klen nikada neće uzeti «truhlu travu», a i zašto bi, kad su im usta «normalno» postavljena i mogu da kidaju mladu algu, kad god im se pripase.

            Jedini spas od «masnog kamenja – posne godine» pojavljuje se u vidu obilnih oktobarskih kiša. Velike vode i višednevne pomute u velikoj mjeri mogu da redukuju epifiton, da «razmaste» dno, što će zasigurno prinuditi naše škobalje da traže neke alternativne izvore hrane. E, tu se sad pojavljujemo mi, da im pametnim izborom hrane (baza hljeba, uz dodatak «Crvene» za hladno doba) i lokacije pomognemo da riješe problem nedostajuće hrane.

AKTIVNI   I PASIVNI   PLOVAK

            Lov škobalja i ostalih riba na plovak i bijele mamce uz korištenje primama uslovno možemo nazvati «aktivnim» lovom na plovak. Ovaj ribolov je aktivan u onoj mjeri u kojoj smo mi pravi gospodari situacije. Mi vršimo izbor i pripremu primame, mi određujemo ritam primamljivanja i lovnu poziciju, poštujući saznanja o dnevnim migracijama ribe (ujutro i naveče bliže, a po danu dalje).

            Za razliku od «aktivnog» lova na plovak, lov škobalja i drugih riba na algu možemo uslovno nazvati «pasivnim» plovkarenjem. Mi sada nismo gospodari situacije. Riba se slobodno kreće po nekim njenim autonomnim pravilima, a naše je samo da to kretanje pratimo i bukvalno je gađamo u njušku. U oktobru je to praćenje kretanja ribe vrlo otežano, jer ribu zbog smanjene providnosti vode ne možemo vidjeti, pa ako još izostane izbacivanje na površinu, prisiljeni smo da lovimo napamet. To je njegova moguća situacija, jer i sama pomisao da možda satima «češljamo» prazno dno, čak i kod najvećih luđaka naglo iscrpi poslednje zalihe adrenalina.

            Upravo zato uporno ponavljam da svaki pravi škobaljaš nikada ne smije zanemariti «aktivni plovak», što znači obilno i svakodnevno prihranjivanje svog terena i forsiranje bijelih mamaca. Kada sam sada već davne `95 napisao par tekstova o lovu škobalja i plotice na «travu», ni slutio nisam da će to 2-3 godine kasnije poprimiti razmjere prave epidemije, pogotovo u srednjem Podrinju. Ljude je poslednjih godina «trava» toliko razmazila, da više niko živ i ne pomišlja da se riba može loviti i na drugi način. Tu i tamo poneki «old tajmer» raskvasi i baci u vodu veknu hljeba, pa onda ko fol lovi na lebac. To ga drži najviše sat vremena, pa čim izostanu rezultati, montira busenčić «one prave iz brzaka» i sav sretan zabacuje sljedećih 12 sati. Uhvati za to vrijeme dva škobalja, od čega jednog sa strane, i hvali se raji kako je super prošao. Zar je to ribolov?

            Mi smo još polovinom sedamdesetih dolazili na tu istu Drinu, ali sa 60 vekni starog hljeba. Prvi dan bi bacili u vodu 30 vekni «bljuzge» i cijeli dan lovili na «travu». Drugi dan bi bacili 20 vekni «bljuzge» i opet lovili na «travu». Treći dan ujutro bi bacili 10 vekni, ali sada u tvrdim kuglama i sa kamenjem i lovili na «angel» (Pen Šaju»). Tog trećeg dana bi po pravilu uhvatili pet puta više ribe nego za predhodna dva dana. Tako je bilo nekada, a tako bi bilo i sada, samo se, što bi rekao moj vrli jaran i vodena lisica Ćata «omladina plaho razmazila».

            Mi koji na Drinu dolazimo izdaleka i na dan-dva sigurno nemamo šansu da dobro razradimo neki teren hranom, ali zato lokalni kadrovi, kojima Drina kroz dvorište teče, nemaju šta da čekaju. Neka svaki dan u vir bace barem jednu veknu hljeba – nakon deset dana neće moći iznijeti ribu do ceste. Pogotovo sada u oktobru i mjesecima što slijede.

            Toliko o ribolovu, a o modulu elastičnosti karbona štapova za lov škobalja, koeficijentima tvrdoće i provodljivosti toplote karika koje idu na te štapove, kvalitetu u vrstama materijala od kojih se pravi pinion, rotor i višelamelarna kočnica u mašinicama za lov škobalja, o više ili manje mesnatim guzama tih istih mašinica, o izvrnutim špulnama, te o molekularnoj strukturi «super metala, jednom riječju o tome šta je «in», a šta «aut», čitajte u jednom drugom magazinu, sa kojim ćete se, garantujem vam, baš pravo odmoriti od tog prostačkog zanimanja zvanog RIBOLOV.

RANKO TRAVAR